Običnom čoveku ovo ne znači baš mnogo ali je neophodno za njegov dalji uvid u ovu borilačku veštinu. Sama reč aikido sastoji se od tri ideograma:  AI  - što označava harmoniju, sklad, KI - što označava naše unutrašnje biće i DO - što označava put; sve zajedno bi značilo: "put ostvarivanja harmonije sa našim unutrašnjim bićem ili kako se najčešće prevodi, put ka ostvarivanju harmonije sa pra-energijom Univerzuma." 

Šta to praktično znači? 
Koliko puta vam se desili da neadekvatno reagujete na postupke svoje okoline, koliko puta vam se dogodilo da se grubo obrecnete na najboljeg prijatelja i to samo zato što vas je neko drugi iznervirao, koliko puta vam se desilo da udarite dete za neku sitnicu i to samo zato što vas je šef na poslu izveo iz takta, znate o čemu govorim, a takvih primera je mnogo. To samo znači da postoji nesklad između onoga što biste želeli da uradite i onoga što možete da uradite u svom životu. To dovodi do frustracija koje moraju biti negde ispoljene inače čovek jednostavno pukne, eksplodira i obično završi u nekoj od neadekvatnih ustanova. Svi znamo i dobro smo na svojoj koži osetili da živeti danas uopšte nije lako. Sve se odvija previše brzo i mozak mora stalno da bude na oprezu jer ako izgubite neku priliku koja vam se iznenada pruži svesni ste da drugu verovatno nećete dobiti. To stvara stanje stalne napetosti i življenja pod stresom. Pitaćete kakve to veze ima sa jednom borilačkom veštinom? Velike! Aikido je tu da vas vrati na pravi put. On je tu da vas smiri i kanališe vašu negativnu energiju. Trenirajući ovu borilačku veštinu koja ne liči ni na karate, ni na judo, ni na te kvan do , ni na sambo ni na kik boks itd ... naći ćete ono što smo odavno izgubili, a to je mir i spokojstvo da se ponovo krećemo ulicama bez straha i nervoze. Aikido će vam pomoći da sa jedne strane ne strahujete od gomile siledžija koje se kreću našim ulicama, kafićima i restoranima a sa druge strane pružiće vam neophodnu duhovnu ravnotežu koja će vam omogućiti da kažete prave stvari u pravo vreme a ne da prasnete pred svojim ukućanima ili da svog šefa oterate u ... Aikido je samoodbrambena borilačka veština koja se zasniva na polugama i bacanjima ali je i mnogo više od toga. Aikido je put kojim ćete ukrotiti samog sebe i iz te borbe izaći kao bolji čovek. 

Sve je to lepo ali kako to postići? 
Odgovor je jednostavan, vežbanjem. Aikido je veoma zahvalan jer od vas ne traži ni fizičke predispozicije ni određeni broj godina, odnosno vašu mladost da bi mogli da trenirate, čak ni fizička snaga nije važna ali zato traži upornost. To nije borilačka veština koju ćete savladati u toku noći, aikido će vas promeniti, izvući će na površinu vaše vrline i potisnuti mane, da će vam koordinaciju, sigurnost i tvrdoglavu upornost kojom ćete biti u mogućnosti gotovo sve da savladate ali takve promene se ne dešavaju preko noći, tako da od početnika do majstora aikidoa treba da prođe najmanje pet godina upornog rada. To nije mnogo, jer kada jednom zavolite aikido uglavnom se njime bavite celog života. 

A sada nešto više o samoj veštini ... 
Aikido je samoodbrambena borilačka veština. To znači da u aikidou nema takmičenja jer jednostavno nisu moguća. Bilo je nekih pokušaja da se od aikidoa napravi sport ali su svi završili bezuspešno. Aikido je neagresivna borilačka veština koja nas uči da se odbranimo od agresije a ne da je sami sprovodimo. Zato se često kaže da je to borilačka veština za pacifiste. Od telesnih tehnika u aikidou postoje tehnike kontrole, kada se napadač onesposobljava pomoću poluga koje se izvode na svim zglobovima (ruku, nogu, vrata, kičme) i tehnike bacanja. Takođe kao dodatak telesnim tehnikama postoji upotreba štapa (JO) i mača (BOKEN). Mač je veoma značajan za aikido jer su mnoge telesne tehnike nastale upravo iz njegove upotrebe ali ga zbog toga ne treba mešati sa Kendo-om koji se bavi isključivo izučavanjem mača. Posebna oblast kojoj aikido daje veliku važnost je odbrana od noža. Jednom rečju aikido nas uči kako da se zaštitimo od svih vrsta napada rukom, nogom, glavom ili nekim hladnim oružjem kao što su nož, šipka ili neke varijante ovih oružja. 

Aikido mogu da treniraju svi od 6 do 77 godina starosti bez obzira na pol. Naročito je pogodan za devojke jer omogućuje da fizički slaba osoba savlada protivnika koji je duplo teži od nje. Pitaćete kako? Pomoću poluga i bacanja. Aikido koristi snagu protivnika, odnosno onu energiju koju protivnik ulaže da bi vas napao, vi mu je samo vraćate i koristite je protiv njega. Zato svako ko može da podigne težinu od osam kilograma može da trenira aikido jer vam nikada neće biti potrebna veća sila od te da savladate protivnika. 

Aikido i deca 
Da li se i vama desilo da vam dete dože kući bosonogo samo u čarapama. To je samo stara priča o siledžijstvu u novim uslovima. Deca koja drugoj deci otimaju patike, torbe, trenerke, novac za užinu i tako dalje. Taj gubitak koliko god bio skup nije ništa naspram straha i poniženja koje jepretrpelo vaše dete. Vi ćete mu reći da je sve u redu i da to nije ništa ali ono će i dalje morati da ide u školu i da se suočava sa tim istim klincima sklonim maltretiranju slabijih od sebe. Tada se roditelji obično odlučuju za neku agresivnu varijantu sporta kao što je karate ili judo da bi dete naučilo da se brani i njihovo razmišljanje je potpuno ispravno. Ali tada se dešava ono što se najčešće dešava, a to je da dete dođe u novu sredinu u kojoj svi već imaju svoj status i počinje uobičajeno maltretiranje početnika što detetu uliva još veći strah i što je najgore odbojnost prema borilačkim sportovima. U aikidou toga nema. Tehnike se ve\baju u parovima i tu je svako svakome partner koji mu pomaže da savlada tehniku a ne neprijatelj koga treba pobediti. Uopšte na treninzima aikidoa nema onog antagonizma koji vlada u salama gde se treniraju borilački sportovi, gde su deca podeljena u neke sekcije A, B i C kategorije. Jedni su takmičari A ekipe, drugi B ekipe a C ekipa je u rezervi itd... Svesno ili nesvesno tu se prave razlike između dece jer normalno je da su neka talentovanija od druge i da ona pre dospevaju u takozvane A selekcije. Hteli to roditelji ili ne njihova deca to vide i primećuju pitajući se zašto i ona nisu tamo, zašto i ona ne putuju na takmičenja. Kada konačno shvate da nisu dovoljno dobri dolazi do povlačenja i uopšte odbojnosti da se trenira bilo šta drugo iz straha da ni tu neće biti dovoljno dobri. U aikidou svega toga nema jer nema ni takmičenja, tako da su sva deca ista i prema svima se isto postupa. Normalno da neka deca brže napreduju a neka sporije ali treneri imaju vremena da se posvete deci koja sporije napreduju jer ne moraju da jure i spremaju ekipu za ovo ili ono takmičenje. To daje veliku prednost i treneru i deci jer se sva obuka obavlja bez nervoze, jednostavno nikome se ne žuri. Dete može neku tehniku da savlada za nedelju dana ili za dve, to uopšte nije vazno ni detetu ni drugoj deci. Zato na treninzima vlada jedna opuštenost koju je teško naći u bilo kojoj drugoj sali. Kada kažem opuštenost ne mislim na nedisciplinu, jer disciplina na treninzima mora postojati, jer tehnike koje se uče nisu bezazlene i koncetracija mora biti na visokom nivou. Svi znamo da su deca danas preopterećena školom i obavezama. Skoro sva deca idu na dodatnu nastavu iz engleskog jezika ili učenja rada na računarima, što znači da mnogo sati provedu sedeći. Zato nije čudno kada dođu na trening i ne mogu da usklade rad leve i desne noge ili leve i desne ruke. To je sada već realnost i svakodnevnica. Upravo zato se na treninzima sa decom mnogo radi na motorici i usklađenosti pokreta što veoma često dovodi do toga da deca kasnije u školi na časovima fizičkog vaspitanja postižu mnogo bolje rezultate i prestanu da izbegavaju časove fizičkog vaspitanja kao neki bauk. Ipak za mene lično jedan od najdražih događaja bio je kada je jedan klinac iz kluba od svega šest godina došao na trening sav važan i saopštio mi da ga od danas "ne maltretiraju" u zabavištu. Ja sam ga upitala zašto? a on mi je odgovorio: "Danas me je ponovo napao onaj veliki što me stalno tuče a ja sam mu zavnuo polugu i on se rasplakao. Sada me više neće gnjaviti..." sav ponosan i sa širokim osmehom na dečijem licu rekao mi je klinac od 6 godina i jedva metar visine. Verujte mi ja sam trener mlađe grupe i svaki trud je vredan za samo jedan takav osmeh rasterećen straha i ponovo pun samopouzdanja i vere u samog sebe. 

I da zaključim... 
Aikido je svakako nešto najlepše što se desilo u mom životu. Prijatelji koje sam stekla širom stare i ove nove Jugoslavije su nezamenljivi. Druženje sa ljudima iz različitih gradova, zajednički izlasci, zajednička letovanja, zimovanja, poznanstva i ljubavi sve to i mnogo više od toga našla sam u aikidou i toplo preporučujem svima bez obzira na pol i starost da okušaju sreću sa ovom veličanstvenom borilačkom veštinom pod nazivom AIKIDO.